О преношењу посебних именица

Часлав Илић <caslav.ilic@gmx.net>

Напомена: Аутор није ни лингвиста, ни социолог, психолог или правник, па чак, строго узевши, ни информатички професионалац. Због тога се читалац упозорава да изнете чињенице које нису подржане цитатима из литературе преломи кроз сопствено искуство (аутор их сматра очигледним и лако проверљивим случајним узорком), а предлозима никако не прида тежину већу од оне које им дају изнети аргументи. Аутор ће радо прихватити сваку исправку фактичких недостатака и расправити о предлозима, посебно о преосталим отвореним детаљима.

Мутна ли наслова

Намера овог текста јесте да предложи заокружено решење за извесну класу недоумица — преношења посебних именица — до којих долази при превођењу текстова рачунарскe тематике са енглеског на српски језик, а последично и домаћих ауторских текстова у тој области. Међутим, ове недоумице тешко је обухватити пуким насловом, услед безличности нити која их повезује тако да је потребна заокружена обрада уместо разбијања на неколико ужих тема. Дакле, какве су то „посебне именице“ и шта се подразумева под њиховим „преношењем“?

Посебне именице

Неки примери посебних именица: KDE, Mozilla, OpenOffice.org (пројекти); Evolution, Firefox, KWrite, Kolor Lines, KPDF (програми); File Watcher, Fuzzy Clock, News Ticker (угњеждени програмчићи); Google, IBM, RedHat (компаније); Macintosh, iPod, PC, ThinkPad (уређаји); Bluetooth, PCI, USB (хардверске технологије); CORBA, OpenGL, TrueType (софтверске технологије); Bittorrent, HTTP, Jabber, RSS, WebDAV (комуникационе технологије и протоколи); ODF, PNG, WinHelp, ZIP (формати датотека); HighColor, Oxygen, Slim Glow (графичке теме и стилови); Blowfish, El Gamal, Unicode, UTF-8, XML (алгоритми и записи података); C, JavaScript, PHP, Python (програмски језици); итд.

Овај подужи попис дат је да би се уочило да је једино заједничко свим наведеним именицама то што су довољног симболичног значења да се на енглеском записују почетним великим словом, односно да су негде између заједничких и властитих именица, или сасвим властите именице. Насупрот њима, „обичне“ би биле именице попут browser, clipboard, firewall, layout, thumbnail, wallpaper, тј. оне које су неоспорно искључиво заједничког карактера.

Овакво широко одређење посебних именица потребно је услед данашње опште праксе у рачунарској штампи и литератури на српском, обавезно писаној латиницом, да се све оне остављају у изворној графији, без икаквог прилагођавања српском језику. Пошто се у енглеској графији пишу великим словом, површно се ове именице могу чинити приближне властитим (што се из горњих примера види да су у мањем броју случајева), за које Правопис ([ПСЈ] §101) оставља могућност писања у изворној графији када су изворно латиничке и у српском латиничком тексту.

Преношење

Под преношењем посебних именица у текст на српском подразумева се један од три поступка: задржавање изворне графије, транскрипција или превођење.

Није на одмет подвући да транскрипција не значи верно одсликавање страног изговора, овде најчешће енглеског, у запису српским алфабетом. То је најчешће и немогуће, с обзиром на то да енглески, у зависности од бројања, има око 43 гласа (толико би слова морао имати какав замишљени енглески фонемички алфабет). Уместо тога, транскрипција означава прилагођавање записа српској гласовној и записној структури, уз узимање у обзир изворног изговора (у којој мери, зависи од конкретног страног језика), али и графичког одступања од изворног облика, једнозначности, итд. ([ПСЈ] §102).

Превођење врло јасно значи замену стране речи домаћом, али није обавезно јасно шта је то „домаћа реч“. Зато ће за потребе овог текста домаћа реч бити прецизно дефинисана као она која се већ користи у неком контексту различитом од посматраног и прилагођена је гласовним и записним правилима српског језика, или која се изгради од оваквих речи (тј. неологизам). На пример, по овој дефиницији ‘датотека’ је домаћа реч, пошто је сложена од именица ‘дата’ и ‘тека’, које обе бележи [РМС]. Посебно, ова дефиниција значи да се домаћим речима не сматрају само оне чије се порекло може испратити до протословенског језика и даље, с ону страну забележене историје.

Додатни чинилац је то што од поменута три поступка преношења, само последњи, превођење, не зависи од избора једног од два писма којима се данас записује српски језик. И задржавање изворне графије и транскрипција, пак, врло зависе од тога да ли се пише ћирилицом или латиницом.

Полазне основе

Правописци и лингвисти уопште ослањају се на више извора и начела при састављању правила и препорука за преношење страних речи и израза у писаном српском језику. Наредних неколико одељака приказаће постојећу праксу у рачунарској области, језичка правила и препоруке, статистичке и друштвено-културне чиниоце, који могу бити од важности при одлучивању како преносити претходно дефинисане посебне именице.

Пракса у литератури

Угрубо, рачунарска литература на српском језику може се поделити у три категорије: периодичну рачунарску штампу (углавном месечнике), дужа популарна издања (водичи за познате програме и оперативне системе) и преведену ужу стручну литературу о популарним темама (програмски језици, безбедност, веб дизајн), и тврду стручну литературу (факултетски уџбеници домаћих аутора).

Ове се три категорије разилазе у неким елементима, нпр. по количини непреведених страних заједничких именица, глагола и придева, и њиховој транскрипцији, односно недостатку транскрипције. Али се за све њих могу запазити две чињенице битне за контекст овог текста. Прва је та да се сва рачунарска издања обавезно објављују латиницом. Друга чињеница је да су посебне именице, по горњој дефиницији, обавезно остављене у изворној графији.

Премда не без спорења, може се овоме придодати и четврти вид литературе, специфичан за интернетско доба: електронски самиздати, једног или више аутора, у које спада и сам овај текст. Ово је литература у чијем ланцу обавезно недостаје издавач, а лектура и рецензија су тек повремене и делимичне, једнако самомотивисане као и ауторство. Добар пример овакве литературе била би Википедија на српском, слободна енциклопедија на којој текстове писати може свако ко пожели, уз поштовање извесних начела википедијанске заједнице. Други пример су тзв. блогови, места за објављивање периодичних ауторских записа, на сваковрсне теме и различитих обимности.

У латиничким е-самиздатима, ситуација је слична претходно поменутој периодичној штампи, само очекивано отклоњена још више у страну неприлагођеног писања страних речи. Тако се једнако и посебне именице увек остављају у изворној графији.

Међутим, за разлику од штампане литературе (или њене електронске верзије), међу е-самиздатима уочава се веће (премда мало, али свакако знатно веће од нултог) присуство ћирилице у текстовима рачунарске тематике. У њима већ постоји шароликост преношења посебних именица; у неким ћириличким текстовима користи се изворна графија за све њих, једнако као и у латиничким, док се у другим служи транскрипцијом у извесној мери. Та мера уме да буде врло занимљива: док се у датом тексту неке неспорно властите именице транскрибују, неке које то нису остављају се у изворној графији (више о разлозима касније). Превођења посебних именица има врло мало у поређењу са транскрипцијом.

Пракса у комуникацији

Двосмерна јавна писана комуникација данас се практично обавезно обавља електронским путем преко Интернета, у више техничких видова: групе вести, поштанске листе, форуми, собе за ћаскање, итд.

Такође може бити спорно колико смисла има освртати се на писану комуникацију за потребе теме овог текста. Електронска комуникација је изванредно лака, и за њоме посежу готово сви слојеви друштва; посебно се стварновремена писана комуникација (ћаскање путем Интернета) може упоредити пре са говорним него са писаним језиком. Па ипак, ако се ограничи на одложену комуникацију (попут е-поште или форума), могу се извући неки важни закључци о ефикасности и разумљивости неких решења за преношење посебних именица.

Слично као и за е-самиздате, у електронској комуникацији на српском претежно, али не једино, користи се латиничко писмо (разлика је у томе што се у преко 50% комуникације заправо користи не пуно српско латиничко писмо, већ само слова енглеске абецеде). У оваквим текстовима посебне именице преносе се обавезно у изворној графији, као и претходним случајевима.

За писану комуникацију ћирилицом опет важи слично као и за ћириличке е-самиздате. Некада се користи изворна графија, некада транскрипција, без неког посебног реда и законитости. Једино се може уочити да се транскрипција користи ћешће, и за неке посебне именице за које се не би употребила у једном е-самиздату. Један разлог овоме може бити техничка изведба уношења различитих писама на рачунару, где је током куцања поруке (која се у просеку не осмишљава и уређује дуго колико е-самиздат) често напросто лакше откуцати транскрибовану реч без разбијања ритма куцања, него на тренутак „престројити“ мозак и прсте између уноса два писма. Битно је запазити да у таквим случајевима готово никад не долази до губитка информације на страни читалаца.

Лингвисти о транскрипцији уопште

Главни ауторитет за питања транскрипције, наравно, јесте Правопис српског језика. Тако [ПСЈ] §101 излаже где се и како користи транскрипција, односно остављање у изворном облику: при писању ћирилицом обавезно се транскрибује, а при писању латиницом властите именице, ако су изворно латиничка, могу се оставити у изворном облику. §101а допушта остављање у изворном латиничком облику и у ћириличком тексту „само изузетно“. ([ПСЈ] помиње ништа о транскрипцији заједничких именица, већ се чини да подразумева да је она обавезна где такве именице нису преведене, независно од писма; то изричито потврђује нпр. и [Прћић-03]).

[ПСЈ] даље наводи техничка начела транскрипције и детаљно их разрађује за поједине стране језике, али се више не бави тиме кад и шта (тј. које властите именице) транскрибовати. Посебно не указује детаљније које су то „изузетне“ околности када се латиничка имена могу остављати у тексту ћирилицом, већ само за пример наводи случај када није познато чак ни како се страно име изговара. Док некада прецизнија одређења можда нису била неопходна, данас, посебно за потребе текстова рачунарске тематике, њихов недостатак доводи до широких тумачења. Зато погледајмо неке препоруке и тумачења појединих лингвиста.

Твртко Прћић, у чланцима у Језику данас, излаже своје предлоге за нови Правопис, који се тичу управо преношења англицизама, како заједничких тако и властитих именица. Ти предлози нису противни важећем Правопису, већ додефинишу и разрађују оно што њиме није покривено. Што се тиче преношења посебних именица, [Прћић-03] међу „изузетне“ случајеве остављања латиничких властитих именица у ћириличком тексту додаје и ова два: навођење за транскрибованом именицом при првом помињању, у заградама и типографски посебно истакнуте (мада и [ПСЈ] помиње да изворну графију свакако треба приложити на неки начин), и у рекламама, где је потрошачима утиснут у свест тачан графички облик имена.

Иван Клајн је чак непосредно одговорио на конкретна питања у вези са транскрипцијом имена рачунарских програма, у личној комуникацији електронским путем [Клајн-к07]. Ту објашњава да је транскрипција нормални закључак одомаћења страног имена до те мере да се почне мењати кроз падеже и изговарати српском гласовном структуром (уместо нпр. енглеском), а да изостаје код „нових, непознатих и вишечланих назива“ код којих не важе претходна два услова. За пример усвојености која води к транскрипцији наводи име оперативног система Windows, а као контрапример наслов игре Command & Conquer: Generals. Клајн једнако инсистира да се читалац не сме оставити без изворне графије, како би могао да потражи појам кроз изворне текстове.

Лингвисти о транскрипцији акронима

Посебан случај транскрипције представљају акроними, скраћенице исписане верзалним словима, попут KDE, RSS, USB, XML, итд. Из уводних примера види се да практично нема те подгрупе посебних именица међу којима се не налазе и акроними.

За преношење акронима из страних језика с латиничким писмом, [ПСЈ] §227b наводи три могућа начина. Први је задржавање изворне графије, са додавањем ћириличког падежног наставка (дати примери: CGS; FBI, FBI-ja; WMO, WMO-а). Други начин је „пресловљавање у одговарајућа или најближа наша слова“ (ФБИ, ФБИ-ја; ВМО, ВМО-а; НАТО). Трећа могућност, за коју се напомиње да се допушта само изузетно где је створен обичај, јесте према страном изговору слова (Би-Би-Си, Би-Би-Сија; Бибиси, Бибисија). Правопис на овоме стаје, без икаквих препорука када користити који од прва два начина.

[Клајн-02а] наводи разноврсне правописне, граматичке и изговорне недоумице везане за скраћенице уопште (12.2—12.4), међу којима се посебно истичу проблеми са акронимима. На основу овога, те судова других лингвиста, Клајн пише како „све поткрепљује закључак да су скраћенице маргинална и аномална појава у језику“.

[Прћић-02], међутим, указује да су англицизми, а међу њима и акроними, све присутнији у модерним језичким токовима, и због тога даје детаљне предлоге за преношење енглеских акронима у будућности. Ово је згодна околност, јер су управо енглески акроними у жижи интересовања овог текста (мада се, по свом саставу, предлози које Прћић износи једнако могу применити и на друге стране језике који имају исте типове акронима). Прћић акрониме дели у две групе по фонолошким особинама: лексикализоване и полулексикализоване.

Лексикализовани су акроними који се на српском обично изговарају као једна реч („фонолошка целина, с јединственим акцентом“), попут CIA, NASA, UNESCO (властите именице) или HIV, UFO, VIP (заједничке именице). За њих Прћић предлаже било верзално било деверзално писање (с почетним великом словом код властитих именица), уз уношење минималних неопходних словних измена: Унеско или УНЕСКО (али не Јунеско нити УНЕСЦО), Наса или НАСА, УФО или уфо, итд.

Што се тиче промене лексикализованих акронима кроз падеже, она је јасна ако се пише деверзално (Унеска, Насе, Ције), или верзално када основу речи не треба крњити (УФО-а, ХИВ-а), али постоји проблем када се ради о верзалном акрониму чија се основа изговорно крњи: како записивати нпр. НАСА кроз падеже? Пошто би решење НАСЕ избрисало разлику између падешког наставка и акронимске основе, а решење НАСА-е било противно говорном узору, Прћић бира технички сасвим утемељено НАСе (падешки наставак се издваја из акронима, недостатак цртице указује да је основа окрњена), без обзира на то што, како сам каже, „у први мах делује чудно или одбојно“.

Полулексикализовани акроними су они који се изговарају слово по слово, као на пример FBI, IBM, WBA (властите именице), или CD, GSM, SF (заједничке именице). Овде Прћић предлаже опет верзално или деверзално писање, уз уношење минималних словних измена (ФБИ или Еф-Би-Ај, ВБА, ЦД или цеде, СФ). Међутим, како постоји више могућих изговора слово по слово, Прћић за изговарање оваквих акронима предлаже било који од два устаљена начина на српском (нпр. УСБ као /у-с-б/ или /у-ес-бе/) ако се не ради о властитој именици, а према изворном изговору ако је акроним властита именица (ИБМ као /ај-би-ем/, ФБИ као /еф-би-ај/). Код ових акронима нема проблема са деклинацијом, пошто им се основа никада не крњи; падешки наставак додаје се с цртицом при верзалном (ИБМ-ом), а без цртице при деверзалном писању (Ај-би-емом).

Занимљиво је то што при излагању правила и предлога у вези са акронимима, ни [ПСЈ] ни [Прћић-02] не спомињу ништа у вези са избором писма којим се пише, латинице или ћирилице. Разложно је претпоставити, међутим, да је транскрибовани запис акронима пре свега намењен писању ћирилицом, с обзиром на то да је потпуно нечувен у латиничкој пракси. Додуше, бар проблем лексикализованих акронима са окрњеном основом у падешким променама, једнако је присутан при писању латиницом.

Лингвисти о превођењу

Преношење посебних именица превођењем не спада у домен правописа (не рачунајући што прописује како се записују српске именице и именичке синтагме разних категорија), па се тако смернице када посебну именицу превести и не дају у [ПСЈ], а ни [Прћић-02] не предлаже ништа у вези са превођењем акронима. Уместо тога, одлука да ли превести посебну именицу зависи од њеног значаја у датом контексту, јачине симболичног према непосредном значењу, публици којој је намењена, итд.

На пример, ако се пође од критеријума значења, властита имена стварних људи не садрже га нимало, па се никада и не преводе (редитељ John Carpenter свакако неће бити Џон *Столар). То, међутим, не мора важити за име фикцијског јунака, којем је аутор дао одређени смисао који треба пренети и читаоцу на другом језику (Баја Патак, Говорник Животињама). На другој страни су посебне именице сасвим непосредног значења, које се стога често и преводе (UFO као НЛО, од неидентификовани летећи објекат; да би именица била истовремено и посебна по уводној дефиницији, и непосредног значења, практично мора бити акроним).

По критеријуму општег значаја, што је именица познатија и непосреднијег значења, већи су изгледи да буде преведена. Ово посебно важи за акрониме, попут ОЕБС (Организација за европску безбедност и сарадњу, према изворном OSCE), ММФ, СЗО, итд. Акроними мање општости и значаја, односно велика већина њих, често су сасвим непрозирни и матерњим говорницима који нису стручњаци за дату област (JPEG, MIME), или је проширени облик толико генерички да одузима свако одређење појму (PNG од portable network graphics), па их је бесмислено преводити.

Нешто је мутнија ситуација са превођењем посебних именицама које поседују очигледан дослован превод на српски и имају делимично непосредно значење (стварно или привидно по аналогији), али и знатно симболично значење. Добар пример овога су имена страних листова и часописа. У делу о писању великог слова, [ПСЈ] §24 наводи примере неколико страних листова и новинских агенција, свих транскрибованих (нпр. Frankfurter allgemeine Zeitung као Франкфуртер алгемајне цајтунг уместо нечег попут Франкфуртске опште новине), али се у пракси свеједно могу могу срести преведени називи (нпр. Science као Наука). [Клајн-кГГ] критикује овакву праксу, објашњавајући да преведено име не говори ништа о садржају и карактеру листа; премда Клајн не детаљише о томе, претпоставимо да под неодређеност карактера спада и то што преведено име не говори ништа о пореклу листа (да ли је амерички, немачки, француски...).

Претходни пасус служи томе да утврди који су то разлози, односно укаже на макар неке од њих, због којих се нека властита именица са очигледним преводом ипак не преводи, већ транскрибује. То ће, дакле, бити: недостатак непосредног значења, неодређеност садржаја и карактера, замагљивање географско-културне одреднице, и сл. У контексту овог текста, ове разлоге је неопходно имати на уму у тренутку када буде предложено превођење једне уске подгрупе посебних именица јаког властитог карактера.

Учесталост и циљна публика

У правописним разматрањима преношења посебних именица немалу улогу има њихова раширеност, говорна употреба и циљна публика. На пример, када говори о могућностима остављања заједничких именица у изворној графији, [Прћић-02] даје пример „ејдс као AIDS само у стручним медицинским текстовима“. Размотримо онда колика је учесталост посебних именица попут оних поменутих у уводу у рачунарским текстовима, како се те именице граматички користе, и којој су публици текстови који их садрже намењени.

Узорак рачунарских текстова биће узет из „слободних“ (ова одредница биће касније објашњења) рачунарских софтверских окружења. У контексту овог разматрања, довољно је та окружења схватити као скуп разноврсних програма. Начелно, текстуална грађа сваког програма састоји се из два дела: текста сучеља и текста документације. Сучеље је графичко-текстуално лице програма које корисник види док ради с програмом. Текст у сучељу креће се од простих реченица наредби („Сачувај“, „Нађи претходно“, „Уклони све маркере“), преко просто-проширених наредбених, исказних и насловних реченица („Умећи размаке уместо табулатора“, „Понашање при покретању програма“), до сложених реченица и целих пасуса који детаљније објашњавају функције претходних елемената. Документација је најчешће упутство за употребу програма, дакле уобичајени прозни технички текст с тоном подучавања.

Слободна рачунарска софтверска окружења погодна су као узорак из више разлога. То што их чине програми значи да су примарни извор већине страних посебних именица у писаној комуникацији и литератури, са изузетком врло теоретске стручне литературе. (Строго речено, посебно у новије време, примарни извор појмова је често Интернет, али како се његовим сервисима приступа преко наменских програма, онда се ти појмови одмах рашире кроз њих.) То што су слободна значи да је текстуална грађа лако доступна, како изворна тако и преведена, а игром случаја и технички складиштена (формати записа) врло уједначено између окружења и погодно за машинску обраду.

Без обзира на ове погодности, пребројавање посебних именица проблематично је само по себи. Ако се извлаче из изворног (енглеског) текста, онда машинско препознавање знатно ометају не само почетна велика слова реченица, већ и насловна капитализација коју енглески текст користи не само за стварне наслове, већ и наредбене реченице. Извлачити посебне именице из преведеног текста непоуздано је како због почетних великих слова реченица, тако и због променљивог начина преношења (велико или мало слово, можда изворна графија у загради). Укратко, док је акрониме још могуће релативно поуздано машински пребројати (уз нека разложна ограничења), укупност посебних именица у општем случају није.

На срећу, преводи окупљени под рачунарским окружењем КДЕ израђују се на посебан начин, где између осталог преводиоци ручно обележавају све посебне именице. Тако је у текстовима сучеља и документације КДЕ-а врло лако поуздано машински пребројати све посебне именице.

На узорку од приближно 270.000 речи из табеле 1, види се да превод КДЕ-а чини преко 5% посебних именица, односно да је више него свака двадесета реч посебна именица. Такође се види да нема разлике између текста сучеља и документације, без обзира на структурне разлике између њих.

Који је удео акронима међу посебним именицама? Акроними се већ могу пребројати кроз више рачунарских окружења, ако се дефинишу као речи састављене од два, три или четири велика слова. Горња граница је неопходна зато што по неким програмима има дужих симболичких речи исписаних великим словима (нпр. функције у табеларним прорачунима); максимум од четири слова елиминише неке стварне акрониме, али укључује неке кратке симболичке речи, с надом да се ова два утицаја приближно поништавају.

Табела 2 показује да акроними чине око 2% свих речи, приближно сваку педесету реч, у узорку од 580.000 речи. Када се сведе на 5% посебних именица које даје табела 1, добија се да чине око 40% свих посебних именица. Нешто нижи резултат од 1,6% акронима у окружењу Гном последица је хотимичне одлуке преводилаца Гнома да смењују акрониме где је то могуће (на пример, акроним УРЛ, који означава један посебан, али свеприсутан тип електронских адреса, смењиван је често само ‘адресом’). Изванредно високих 4% акронима у Федори долази отуд што је то дистрибуција оперативног система, „надокружење“ у односу на остала побројана, где су текстови често краћи и дужи описи многобројних програма; у њима се посебне именице помињу знатно чешће, ради што сажетијег представљања намена и могућности програма (корисник ове текстове чита нпр. док тражи програм који би му могао помоћи у неком послу).

Наредно питање је каквој су публици намењени текстови поплављени посебним именицама како то откривају табеле 1 и 2? Гном и КДЕ садрже разне основне програме за употребу рачунара, попут менаџера датотека, уређивача текста, клијената е-поште, веб прегледача, мултимедијалних програма, итд. Мозила је заокружени скуп програма за прегледање и комуникацију преко Интернета, а Опенофис скуп канцеларијских програма за писање текста, табеларне прорачуне, и сл. Федора је оперативни систем који обухвата све ове програме, и још многе друге.

Укратко, велики део програма које нуде ова окружења биће саставни део свакодневног рада са рачунаром већине корисника, никако само стручњака извесних области. У перспективи информатички писменог грађанства и образовног система који то треба да омогући, већ један дванаестогодишњак често ће користити овакве програме, а свршени основац бити и сасвим упознат с њима. То значи да ће вероватно једини текстови читанији од горе обрађених бити лектира и дневне вести (који ће се често читати управо у електронском облику).

Резултат овога је да се, очекивано, огроман број посебних именица користи и у свакодневном говору, а не само чита са папира (екрана рачунара). Изговарају се махом српском гласовном структуром (ма колико произвољном и неуједначеном) и мењају кроз падеже, како у говору тако и у штампи и литератури. Из оваквог третмана редовно се изузимају, као упечатљива категорија, једино дужа вишечлана имена рачунарских игара, али чак ни она чим се скрате на једну-две речи или акроним.

Феномен слободног софтвера

У свету се све више шири један посебан модел развоја софтвера, унеколико неочекиван са становишта уврежених друштвено-економских теорија. Софтвер који произлази из оваквог развоја назива се „слободним софтвером“ или „отвореним кодом“ (ова два израза имају донекле различите залеђине, које су предмет извесних спорења, али се за потребе овог текста могу се сматрати синонимима). Посебности слободног софтвера довољно су значајне да утичу на предлоге за преношење посебних именица у и у вези са слободним софтвером, због чега ће укратко бити изложени неки његови темељи.

Супротност слободног софтвера, односно још увек „уобичајен“ софтвер, јесте тзв. власнички софтвер. Међу најраспрострањеније примере спада софтвер америчког издавача Мајкрософт — оперативни систем Виндоуз, обрађивач текста Ворд, клијент е-поште Аутлук експрес, итд. Особине власничког софтвера посве су сличне класичним интелектуалним делима, попут књига, часописа, филмова, музике, телевизијских и радио програма. Као и та дела, власнички софтвер има узак круг аутора, затим издавача, рекламне и продајне мреже, и одсликава друштвено-културни миље средине из које потиче. Економску кичму модела власничког софтвера чине закони о ауторским правима, који издавачу омогућавају да наплаћује произвољну цену за сваку копију комада софтвера. У идеалном случају ту цену диктира тржиште, али је у сваком случају несагледиво већа од цене непосредне израде копије (која је данас практично нулта).

Аутори слободног софтвера, појединци и компаније, не користе се могућностима које им отварају закони о ауторским правима. Софтвер развијају пре свега да би решили сопствене проблеме и задовољили сопствене потребе. Како често разни људи имају сличне потребе, ауторима је у интересу да се софтвер што шире и више користи, у нади да ће привући нове развијаче, који ће својим доприносима учинити софтвер још бољим. Зато аутори не ограничавају употребу и дељење софтвера, како у облику погодном за коришћење, тако и у облику погодном за даљи развој (изворни ко̑д). Кључни технички катализатор овог процеса је Интернет, који прво управо омогућава нулту цену копирања и досезање софтвера до корисника широм света, а затим и дистрибуирану сарадњу на његовом развоју. Један пројекат слободног софтвера може окупити од десетина до стотина и још више развијача широм света. Угледни пример оваквог пројекта је Линукс, језгро оперативног система које данас погони већину сервера на Интернету и три четвртине 500 најбржих суперрачунара у свету.

Основне нетехничке одлике слободног софтвера јесу лако укључивање у његов развој (довољна је воља и способност), организација неоптерећена формалним хијерархијским односима, самоодређивање појединаца и компанија на који начин желе да допринесу развоју, истинско међународно учествовање. Врло је битно нагласити да је законска конструкција иза слободног софтвера таква да сваки корисник има једнака права копирања, проучавања, прилагођавања и расподељивања прилагођених верзија, што његову трајну доступност од неповољних економско-политичких чинилаца. Детаљан преглед и економско тумачење не само слободног софтвера, већ и других сличних савремених модела развоја високотехнолошких и уметничких информационих добара, даје [Бенклер-06].

Једну димензију развоја слободног софтвера од посебног значаја за овај текст чини и његова локализација — превођење и друго усклађивање — за разна поднебља и језике, од којих су многи потпуно непрофитни једном издавачу власничког софтвера. Као и друге димензије, и локализација се остварује вољом и радом корисника тог софтвера, а неретко је потпомажу и државне институције.

Предлози за преношење посебних именица

Редослед којим је најбоље изнети предлоге није сасвим очигледан, пошто зависе од комбинације различитих типова (по значењу и облику) посебних именица, три начина преношења и два писма. Како би се избегла микрохијерархија тачака и подтачака, предлози ће бити пописани линеарно; биће груписани према главним векторима и врућим тачкама расправа о преношењу посебних именица, а поређани тако да се аргументација за дати предлог може наслонити на ону из претходног.

Предлози нису потпуни у свим детаљима. Такви детаљи ће бити истакнути као отворена питања, са надом да ће бити разрешена у будућим ревизијама овог текста.

Опште преношење посебних именица латиницом

На основу далеко преовлађујуће праксе у латиничкој штампи и комуникацији, мало ко ће спорити наредни предлог:

Посебне именице у латиничким текстовима рачунарске тематике треба преносити претежно у изворној графији, а другачије само у одређеним случајевима.

Данас се транскрипције рачунарских посебних именица у латиничким текстовима могу затећи искључиво у сасвим општим гласилима, попут електронских и штампаних дневних новина, када се у њима се појави покоја вест рачунарске залеђине нешто ширег значаја (нпр. склапање уговора између државе и неког издавача софтвера), или у оквиру научнопопуларне рубрике (где је опет чешће остављање у изворној графији).

Оваква је пракса уобичајена у латиничким језицима, па и сродним словенским, у којима се посебне именице исто изговарају с локалном гласовном адаптацијом и мењају кроз падеже — у хрватском, словеначком, чешком, пољском, итд. Заправо, стварно питање данас више није како у латиничким текстовима писати посебне именице, већ како писати обичне, заједничке, које се у пракси једнако често пишу изворно, потпуно несагласно важећем Правопису.

Предности транскрипције које ће бити понуђене при писању ћирилицом често напросто технички не важе за латиницу. На пример, свака предност се по дефиницији губи ако је транскрибовани облик једнак изворном, а лако прелази у недостатак када није очигледно да ли је именица транскрибована или не. Свеједно, које год предности транскрипције да би важиле, ништавне су према јасно успостављеној пракси.

Опште преношење посебних именица ћирилицом

Како са стране рачунарске штампе и литературе ћириличка пракса углавном не постоји, а у електронским самиздатима и комуникацији постоји знатно колебање између преношења у изворног графији и транскрипције, треба додатно размотрити остале чињенице пре изношења општег предлога за преношење посебних именица ћирилицом.

С обзиром на потпуну оријентацију издавачког материјала на латиницу и велику надбројност латинице у е-самиздатима и комуникацији, морамо поставити питање — чему ћирилица у рачунарству? Многи управо тврде да јој ту није место, па чак ни у техници уопште (иако можда негде другде јесте). По дефиницији, могућа су два разлога употребе ћирилице: традиционални и практични.

Традиционални разлог потиче отуд што је ћирилица прво писмо модерног српског књижевног језика, које многи доживљавају као део сопственог идентитета, у већој или мањој мери. Они међу њима који се баве техником и рачунарима, професионално или аматерски, природно пожеле да се послуже истим писмом у својој радној средини. Притом, строго раздвајање традиционалног од практичног донекле је вештачко. Традиција је шири, небиолошки чинилац важног психолошког питања идентитета, чије чврсто утемељење доприноси самопоуздању, које опет увећава спремност на свакодневно практично деловање ([Мартинез-Дјукс-97]). Тако традиционални разлог садржи барем секундарну практичну димензију.

Непосредна практичност је оно што се обично спочитава ћирилици. Ако претпоставимо да се на ћирилицу примени исти предлог као за латиницу — све посебне именице остављају у изворној графији — заиста, у чему је онда предност ћирилице? Једна преостала предност била би монографна слова љ, њ и џ, наместо диграфа, али је ово врло сужене шире вредности. Помоћи ће, на пример, онима који често лексикографски ређају речи (коњ ће се без допунских захвата наћи испред конјункције), али мало коме другоме. Отежано разумевање до којег доводе правописне, граматичке и стилске грешке које се јављају у просечним текстовима (посебно техничким, где писцу језик уме да не буде најјача страна), далеко је веће од ретког пара lj, nj или dž за који није очигледно колико слова представља. Друга преостала предност била би аутоматско раздвајање домаћих од страних речи у тексту, посебно конструкционих елемената у изворним електронским текстовима (нпр. обележивачких ознака) обавезно писаних енглеском абецедом. Но, ово је опет корисно само уском кругу људи који се на неки начин баве аутоматском обрадом и овером текста, нпр. лингвистима или преводиоцима.

Ако се присети раније изнесене статистике о бројности посебних именица, недостаци при редовном преношењу изворном графијом, међутим, осећали би се у сваком тренутку и међу свим писцима и читаоцима. При машинском писању, куцањем на рачунару, на једну од двадесет речи морао би се мењати распоред тастатуре, између уноса ћирилице и латинице. Ако се на то дода да већина корисника рачунара који уопште куцају ћирилицом у ротацији распореда држи амерички, српски латинички и ћирилички распоред, онда преметање с ћирилице на латиницу и обрнуто захтева асиметрично дејство, врло неповољно за моторну меморију. Свим посебним именицама би се падежни наставци обавезно морали одвајати цртицама, што би доводило до сасвим неприродних калемљења попут „Под окриљем Mozilla-е развија се...“ или „У Fedora-иним ризницима...“ ([Клајн-02а] у 12.4 спори изгледност оваквих облика, као и [Прћић-02] у препоруци за писање лексикализованих акронима привидног женског рода, када усваја НАСе уместо НАСА-е.) Акроними састављени само од слова чије графичке облике имају и латиница и ћирилица могу изазвати забуну којим је писмом акроним исписан („...у CAT алаткама...“, SAT или ЦАТ?), премда је контекст обично довољан да то спречи.

Наведени недостаци никако не морају бити довољно значајни да код датог корисника надјачају традиционални мотив за употребу ћирилице. Одмеравање мана и врлина је индвидуално питање, тако да овај текст само указује на оне које квалитативно постоје. У том смислу, ако би се све посебне именице преносиле изворном графијом у ћириличким текстовима, преостао би једино традиционални разлог за употребу ћирилице у општем техничком контексту, ван сасвим уских области аутоматске обраде текста. Иако не треба испустити из вида секундарну практичност традиције, непосредна практичност изостаје пред латиницом.

Како се на традиционалне разлоге, као исход историје, никако не може утицати, појачавање практичних разлога за употребу ћирилице — оних који нису оствариви латиницом — главна је намера иза следећег предлога за опште преношење посебних именица ћирилицом:

Посебне именице у ћириличким текстовима рачунарске тематике треба преносити претежно транскрипцијом, а другачије само у одређеним случајевима.

Поступањем по овом предлогу не само што се укидају горе изнесене мане техничке и правописне природе, већ се уводи и једна сасвим очита предност. Енглеска ортографија захтевна је и матерњим говорницима, а камоли онима који то нису, па још одраслих на јакој фонолошкој основи какву успостављају српска писма. Зато је у пракси остављања изворне графије, ван лекторисаних записа, погрешно записивање енглеских посебних именица знатно повећано у односу на српске. Још је гора ситуација у изговорној пракси, где фонолошка навика утиче да се многе посебне именице изговарају приближно по српској гласовној вредности слова, без додира са стварним изговором (Adobe као /адобе/ ген. /адобеа/ уместо /адоуби/ ген. /адоубија/, Gentoo као /генто/ уместо /џенту/), акроними час српским час енглеским гласовима за исту класу и порекло (CD као /це-де/ али DVD као /ди-ви-ди/, IBM као /ај-би-ем/ али HP као /ха-пе/) те с потпуно погрешним пореклом (BMW као /би-ем-даблју/); и то ни случајно устаљено за једну одређену именицу, већ различито од говорника до говорника, у зависности од личног осећаја. Транскрипција, правилна и постојана, овакве произвољности и недоследности умногоме укида.

Додатно, у текстовима стручно-техничке природе, транскрипцијом свих с језичке тачке гледишта пуноправних речи и синтагми јасно се издвајају оне које то нису: симболичке конструкције, које се преносе дословно и не подлежу правописно-граматичким одредницама (нпр. математички објекти и релације, елементи програмских језика). Тамо где технички није могуће, није пожељно, или је заморно типографски истицати овакве конструкције (нпр. у електронској комуникацији), латиница у ћириличком тексту то аутоматски чини — под условом да су све остале, нормалне речи и синтагме доследно транскрибоване. Односно, латиница тада стоји на располагању као још једно симболичко писмо, поред грчког алфабета, увећавајући прецизност и прегледност текста.

Контролни фактори за употребу транскрипције су присутни: посебне именице чине значајан део рачунарских текстова, којима је изложен (и биће све више) знатан део становништва; најчешће су те именице кратке, једна до две речи или акроним, и у пракси се обавезно мењају кроз падеже, како у изговору тако и у запису.

Превођење имена програма

Имена програма су претежно синтагме карактера властите именице, и, према претходним предлозима, подразумевано се преносе транскрипцијом у ћирилици, а изворном графијом у латиници. Међутим, за неке категорије програма, према намени и развојној залеђини, предлаже се превођење њихових имена; како при преношењу ћирилицом тако и латиницом, јер нема разлога у овоме правити разлику између писама.

Треба пре свега успоставити разлог превођењу имена програма. У напред изнесеном примеру штампаних листова, видело се да по мишљењу лингвиста њихова имена не треба преводити, прво јер превод готово ништа не говори о карактеру листа, а друго да би се избегао губитак јединог често прецизног одређења, са ког поднебља лист потиче. Међутим, са рачунарским програмима намењеним општој публици, а посебно онима који се развијају по моделу слободног софтвера, ствари стоје нешто другачије. Прво, за сав софтвер важи да га је лако „објављивати у иностранству“, толико да претходна синтагма губи смисао — публика је подразумевано глобална. Зато се програмима надевају обично енглеска, или налик на енглеска имена, што значи да два различита програма сличне намене никада неће имати имена иста или слична до на превод. Друго, слободни софтвер не само што има глобалну публику, већ, у принципу, и глобални скуп аутора. То значи да је посебно за слободни програм обесмишљено и рећи да је „амерички“, „француски“ или „руски“.

Претходно указује само да се превођењем имена програма, посебно слободних, не губе неке информације које се губе у случајевима традиционалнијег издавачког материјала, јер и не постоје. Али, да ли би се нешто добило? Чему изузеци од општег предлога ка транскрипцији (ћирилица) и изворној графији (латиница)? Један одговор би могао бити да је, када име програма донекле указује на његову намену и друге особине, штета лишити тог одређења говорника језика различитог од енглеског. Без обзира на то, ако би један издавач власничког софтвера одлучио да преведе име програма који издаје, морао би то да испрати графичким изменама у рекламном материјалу, што би изазвало додатне трошкове без икакве сигурности у пораст профита (заиста, у зависности од друштвено-културне климе, могло би се догодити и обрнуто). Зато издавачи власничког софтвера углавном нити преводе нити транскрибују (без обзира на писмо) имена својих идентитетских издања.

Овакво стање у власничком софтверу заправо даје подстицај наредном оправдању за превођење имена слободних програма. Ако је име програма остављено у изворној графији или транскрибовано, корисник који није свестан слободног модела развоја наведен је да претпостави да је програм у општем смислу „страни“, што је погрешан и контрапродуктиван закључак: погрешан јер корисник има једнака права да програм користи, дели, прилагођава својим потребама и дели прилагођене верзије, као и било ко било где у свету, а контрапродуктиван јер не схватајући претходно, корисник може пропустити да утиче на побољшање програма (кроз сарадњу са његовим ауторима) иако би за то био технички способан. „Не схватајући“ треба схватити као метафору пасивнопотрошачког става, који је кључно избећи када се ради о слободном софтверу. Ово не значи да треба превести сва имена слободних програма, већ је довољно то учинити само са мањим бројем најсмисленијих, тако да буду један од показатеља да је код слободног софтвера најбитније прилагођавање кориснику (мада је већ и транскрипција нешто слабији такав показатељ, с обзиром на праксу издавача власничког софтвера).

За сваку категорију, предлози о превођењу имена пре свега се односе на превођење програма у целини, тј. на помињања имена програма у његовом сопственом сучељу и документацији, као и на име под којим ће се моћи пронаћи (кроз меније и другде) пошто се инсталира. Потом се предлаже шта чинити када се име програма помиње у било ком другом, спољашњем контексту.

а. За програме који имају јак самостални идентитет, предлаже се превођење имена ако су тесно и очигледно повезана са наменом програма, у целини или по деловима: KMail (е-поштански клијент) као К-пошта, KWrite (уређивач текста) као К-писање, KStars (планетаријум) као К-звезде. Критеријум „тесног и очигледног“ наравно не чини прецизну одредбу, већ је на преводиоцу да пресече. Помоћно мисаоно питање могло би бити да ли би име скренуло пажњу говорнику енглеског док трага за одређеном врстом програма.

Уколико се програм помиње у спољашњем контексту, онда разликујемо неколико случајева. Ако је програм преведен, онда је најразложније поштовати његов превод: користити преведено име ако му је дато, односно транскрибовати (ћирилица) или оставити изворно (латиница) ако није. Овако свакако треба поступити чак и када је име програма преведено, а да овде изнесени предлози то не би препоручивали (условни пример био би менаџер датотека Midnight Commander, који се у свом преводу води као Поноћни командир). Ако програм није преведен и власнички је, име му се транскрибује или оставља изворно, пошто је мало вероватно да ће када (и ако) једном буде преведен, то бити и његово име. Отворено питање је шта чинити ако програм није преведен, али је слободан и чини се да би му име било преведено кад би био преведен (слаба препорука — превести).

б. Неки програми, иако могу имати знатан самостални идентитет, чине кључни део веће целине, успостављајући њен надидентитет кроз области којима су намењени (управљање датотекама, прегледање Веба, слушање музике...) Ово би били, на пример, програми који чине језгра рачунарских окружења обрађених при бројању учесталости посебних именица: Konqueror (веб прегледач у КДЕ-у) као К-освајач, Writer (обрађивач текста у Опенофису) као Писац, Eye of Gnome (приказивач слика у Гному) као Око Гнома.

По овој линији такође се могу превести имена програма који се не би превела строго по (а), али су у мањини у оквиру заокружене целине са програмима за које важи (б), како би се избегао стилски несклад (мешавина преведеног и транскрибованог/изворног).

Уколико се овакав програм помиње у спољашњем контексту, важе предлози као и за (а).

в. Мањи програми, посебно они који могу могу функционисати само у склопу одређеног већег програма или окружења, често се називају тако да кориснику врло приближно указују на своју намену. Иако на енглеском писана почетним великим словом, њихова имена су изразитог карактера опште именице. Зато их је сасвим разложно и природно преводити: Character Selector као бирач знакова, Fuzzy Clock као одокативни сат, News Ticker као куцач вести.

Спољашњи контекст помињања за овај тип програма врло је ограничен: углавном ће то бити управо у оквиру окружења у којем су функционални. Овде је савет име превести у сваком случају, пошто је сасвим налик на општу именицу (назив алатке) и чак и изворно сасвим неизражајно, да се свакако мора додати неки прецизнији показатељ (нпр. веза ка веб страници с које се може преузети).

г. Поједина енглеска имена програма су речи које постоје и на српском, делећи заједничко порекло (на пример, латинско или француско), или сложене по класичном узору. Доследне транскрипције са енглеског таквих имена умеју врло да одударају од одговарајуће српске речи и графички и изговорно, па се у изговору употребљава или домаћа реч или нека искварена мешавина. У таквим случајевима, предлаже се управо превођење домаћом речи: Gnome (окружење радне површи) као Гном уместо Ноум, Evolution (е-поштански клијент) као Еволуција уместо Еволушон (или мање строгог Еволушн), Cervisia (прочеље СУВ-а) као Цервисија уместо Сервиша.

Када се овакво име помиње у спољашњем контексту, важи исти предлог без обзира на околности. (На пример, чак и име једног врло скупог и ускостручног програма америчког издавача, ProEngineer, практично неизоставно се изговара као /проинжењер/ уместо /проенџинир/.)

д. Рачунарске игре су врло занимљива категорија, јер комбинују неколико супротстављених показатеља. Имена највећег дела игара на неки су начин везана за садржај или карактер игре, а код игара са израженом приповедачком цртом посве одговарају именима романа или филмова. Ова чињеница указивала би да имена игара треба преводити. Међутим, то се код нас никада није чинило, и енглески се доживљава скоро као „други матерњи језик“ међу играчима. По овоме су рачунарске игре сличне, рецимо, рок музици, где се не помишља ни на превођење ни на транскрипцију. На крају, посебно у новије време са порастом вишеиграња путем Интернета, много је игара изразито спортског карактера, са именима која ништа не говоре о природи игре. Овде би се паралела могла повући са играма са картама, чија су имена често транскрибована (бриџ, пасијанс, покер, блекџек).

То што се игре не преводе може бити последица малог тржишта, где издавачима то није профитабилно. Овоме сведочи редовно превођење игара за неколицину већих тржишта која држе до језичке традиције, попут француског или немачког. Врло поучан је пример игре „Бој за Веснот“ (The Battle for Wesnoth), која је слободни софтвер, те је током свог вишегодишњег развоја, у тренутку писања овог текста, окупила преводиоце на 40 језика. На 31 од њих име игре је преведено. Уз ово треба додати да је име изразито симболичног карактера: док „Веснот“ јесте назив краљевства које је поприште многих збивања у игри, нема ниједне битке која би се могла назвати „Бојем за Веснот“ (у смислу ратних догађаја, [ПСЈ] §27d) и која би била приповедачка осовина игре (уместо тога, ради се о омнибусу прича).

Закључак који претходни пасус намеће јесте да су, ако се по страни оставе мотиви издавача, рачунарске игре ипак најближе романима и филмовима, те да им у највећем броју случајева треба преводити имена. Ово посебно важи када је игра јаког приповедачког карактера, попут авантуристичких: Flight of the Amazon Queen као Лет Амазонске краљице, Beneath a Steel Sky као Под челичним небом. Из превођења има смисла изоставити, те употребити транскрипцију (ћирилица) или изворну графију (латиница), игре претежног спортског духа: Doom (ћирилицом Дум), Quake (Квејк), Counterstrike (Каунтерстрајк).

Када се име игре помиње у спољашњем контексту, ако је преведена нормално је користити њено преведено име. Ако није преведена, а спортског је карактера (што значи обавезно кратког имена), онда се може ићи на транскрипцију када се пише ћирилицом. Исто важи и за непреведену приповедачку игру кратког имена. Ако је игра пак приповедачка, непреведена и вишечланог имена, па још са помоћним речима у њему, сигурно нема смисла транскрибовати је ([Клајн-кГГ]). Отворено је питање да ли тада име превести или оставити изворно, али ова отвореност није специфична за контекст рачунарских игара. Напросто треба поступити као што би се поступило и у случају непреведеног романа. (Одлука зависи и од врсте текста, нпр. да ли је цео текст посвећен игри или се она помиње само у пролазу.)

ђ. Када главнина имена указује на намену програма, није реткост да име садржи и помоћну одредницу која појачава идентитет програма. На пример, почетно К често је у називима програма над радним оквиром КДЕ. Отворено је питање како у преведеним именима преносити те додатке. Узмемо ли KMail за пример, размотримо четири могућности: КПошта, Кпошта, К пошта, К-пошта. Варијанта КПошта отпада јер је сасвим неприродна за српску ортографију, где се велико слово користи пре логички него стилски. Кпошта би указивало да се име изговара као сливена реч, што није случај. К пошта пак придаје самосталност слову К (као да је акроним за себе), које оно нема, а и синтагма престаје да личи на име тачно одређеног програма. Пошто су други одбачени, преостаје облик са цртицом, К-пошта.

Још је незгоднији случај вишечланих имена без размака, попут KHelpCenter. Исти процес елиминације води избору К-центар-помоћи (ген. К-центру-помоћи), али је ово решење већ сасвим на стакленим ногама.

Превођење акронима

Претходно је изложена чињеница да су акроними најчешће непрозирне именице, не само код нас већ и међу матерњим говорницима, те да их нема смисла преводити. Неке категорије акронима, међутим, одударају од овог обрасца, и разложно их је превести (па скратити на основу превода).

а. Акроними израженог и далекосежног значаја, такорећи „стратешки“, често се преводе у српском (САД, СБ, ОЕБС, ММФ). Оваквих је акронима врло мало у сваком, па и у рачунарском и општетехничком контексту, и практично увек су изражено властите именице. Рачунарски пример могао би бити GPL (скр. General Public License), главни законски стуб слободног софтвера, документ са већ дводеценијским постојањем; по незваничном преводу ове и сродних лиценци, на српском је то Општа јавна лиценца, дакле, ОЈЛ.

б. Неки акроними су врло мале непрозирности, да се њихове позадинске синтагме и на енглеском неретко пишу и изговарају у развијеном облику. Ово су увек заједничке именице, или чак неименичке синтагме. Међу српским акронимима, парњак су им они категорије 12.4(а) из [Клајн-02а] који су заједничке именице (ОШ, МЗ, ФК). Овакве акрониме не само што је најобичније превести, већ их потом није неопходно ни претварати у акроним, посебно не у текстовима где се спомињу ретко и у пролазу. Пример би био FAQ (frequently asked questions) као ЧПП (често постављана питања, у скраћеном развоју честа питања).

в. Традиционално, ускостручни акроними који именују утврђене теоријске концепте чешће подлежу превођењу, као и други ускостручни изрази. Овакви акроними у развоју тачно описују појам, те се често јављају развијени и у писању и у изговору. Зато нема разлога не применити ову праксу и на рачунарску област, и то се и чини у старијим примерима попут I/O (input/output) као У/И (улаз/излаз) или AI (artificial intelligence) као ВИ (вештачка интелигенција), а новији би могао бити VCS (version control system) као СУВ (систем за управљање верзијама).

г. Понекад се акроними граде за потребе врло уског контекста, попут једног одређеног програма, како би се избегло стално понављање дугачког назива појма који или постоји само у том контексту, или постоји и изван али без акронима. У оваквим околностима, значење акронима мора се у истом контексту предочити матерњем говорнику енглеског (нпр. кроз помоћни текст у програму), па нема разлога да се не преведе, јер се развијени облик и дефиниција једнако морају представити и читаоцима на другим језицима. Примери: FOV (field of view, у астрономском програму) као УВП (угао видног поља), JD (Julian day, исто) као ЈД (јулијански дан), AMLA (after maximum level advancement, у игри) као НАПОН (напредовање по највишем нивоу).

д. Када се неки акроним преведе, није неочекивано ни да му се укину падежни наставци, с обзиром на јаку присутност развијеног облика (САД, САНУ, ЈНА). Када тако поступити овде се не сматра отвореним питањем, већ просто треба сачекати да се искристалише пракса (ВИ се не мења кроз падеже), или приклонити пракси по значењу блиских акронима (МОЈЛ од Мања општа јавна лиценца свакако ће се мењати кроз падеже исто као ОЈЛ).

Транскрипција неакронима ћирилицом

О транскрипцији обичних речи и синтагми нема се шта рећи поврх детаљних упутстава које дају [ПСЈ] и [Прћић-02].

Једино би се могло предложити, у случајевима када се не ради о изражено властитим именима (људи и организација), да се ради лакшег изговора користи мање строга транскрипција, где је таква колико-толико дозвољена. Један пример овога су енглески дифтонзи у једносложним речима, које строго треба преносити: у OpenGL (софтверска графичка технологија) строго би било /оупен-/, али је /опен-/ апсолутно доминантан у изговору. Други је пример ненаглашеног крајњег самогласника, попут оног у PlayStation (играчка конзола), где би строго било /-стејшон/, али је много обичније /-стејшн/. Контрапример, где је одступање од строге норме сасвим недозвољено, било би избацивање изворног самогласника и спадање на слоготворно р: Firefox (веб прегледач) никако као /фајр-/, искључиво /фајер-/.

Други предлог, опет када се не ради о изражено властитим именима, а посебно ако је енглеска реч измишљена и именује културно неутрални појам, јесте да се префиксоиди заједничког порекла (уни-, микро-, ауто-, итд.) преносе онако какви су на српском: Unicode (скуп и алгоритам записа знакова) као уникод уместо јуникод, Unix (класа оперативних система) као уникс. Контрапример је Microsoft, који као назив америчке компаније ипак мора бити Мајкрософт.

Углавном је отворено питање како транскрибовати вишечлана имена без размака, која поред овог могу имати и друге необичне ортографске захвате. Може се уочити неколико типова оваквих имена:

1. Обична вишечлана имена без размака: WordPerfect, GwenView, NetHack. Једном транскрибовани, делови оваквих имена не носе никакво одређење сами за себе (или чак носе погрешно!), па је вероватно разложно транскрибовати цело име као потпуно сливено: Вордперфект, Гвенвју, Нетхак.
2. Вишечлана имена без размака где један део имена (обично почетни) сам за себе значајно одређује програм. За сада без доброг примера, јер су оваква имена најчешће добри кандидати за превођење по осталим деловима, па проблем спада на онај изложен код превођења имена.
3. Вишечлана имена без размака која садрже акроним: FreeBSD, OpenGL, SELinux. Питање је да ли их остављати без размака (ФриБСД, опенГЛ, СЕлинукс), убацивати цртицу (Фри-БСД, опен-ГЛ, СЕ-линукс), или нешто треће.
4. Имена која почињу једним или више малих слова налик на скраћеницу: iPod (преносиви уређај за слушање музике), iTunes (властито име музичке продавнице), vCalendar (формат записа података). Раздвојено писање вероватно није прихватљиво јер почетна слова не значе ништа сама за себе, а потпуно сливено би указивало на погрешан изговор ако име није властито. Зато би можда најизгледније решење било одвајање цртицом, са преношењем великог слова (када је потребно) на прво слово: и-под, И-тјунс, в-календар.
5. Имена која почињу малим словом и настављају се акронимом: mIRC, gFTP. Решење зависи од претходних.

Транскрипција акронима ћирилицом

Транскрипција акронима уме да изазове више неодобравања него било које друго решење, иако је то један од утврђених видова њиховог преношења по [ПСЈ] (§227b), као и предлог по [Прћић-02].

Што се праксе тиче, [ПСЈ] напоменом да се акроними преносе и изворно и транскрибовано, а без даљег коментара, сасвим добро одређује чињенично стање. Табела 3 даје бројност транскрибованих акронима у неким софтверским окружењима, по укупном броју појављивања (пре него по изворном акрониму) у тексту ћирилицом; како су преводи ових окружења започети после издавања [ПСЈ], може се у шали рећи да је Правопис добро „предвидео“ шта ће се у њима догодити.

Што се тиче овог текста и предлога за преношење акронима, пођимо од три запажања-питалице.

Прва питалица је ова: ако се транскрибује једно изражено властито име, попут Fedora (пројекат слободног оперативног система), којим разлогом би се правдало нетранскрибовање једне потпуно заједничке именице као што је URL (тип електронских адреса)? Обе ове именице обавезно се мењају кроз падеже, а потоња се знатно чешће помиње. У светлу постојеће праксе (на коју указује и [ПСЈ]), „зато што је акроним“ би се аутору овог текста чинило као сасвим неприхватљив одговор.

Друго запажање је да [ПСЈ] не помиње контекстне или стилске смернице уз коментар о двојству преношења акронима. Питалица је онда: да ли би било стилски у реду написати „Отварај FTP УРЛ-ове“ (УРЛ-ове који показују на податке којима се приступа протоколом ФТП), тј. у истом тексту, чак истој реченици, комбиновати оба начина преношења? Јер до овога би дошло ако бисмо, на пример у окружењима побројаним у табели 3, одлучили да један број акронима преносимо транскрибовано, а други изворно. (Шта ако би претходни пример био „Отварај HTTP УРЛ-ове“, јер смо одлучили да протокол HTTP оставимо изворно уместо да транскрибујемо у ХТТП?)

Треће запажање је да се на начин преношења акронима често одражава колико га обичним сматра поједини писац или преводилац. Неко ко се бави језицима, на пример, лако ће написати ИПА (International Phonetic Alphabet), иако овај акроним није познат ширем кругу читалаца. У рачунарским окружењима из табеле 3, пошто су на њима радили многобројни преводиоци, може се запазити да су акроними често преношени на оба начина у истом окружењу (нпр. УРЛ и URL).

На основу претходних запажања, ако одлучимо да стилски није прихватљиво најчешће произвољно мешање оба начина преношења у истом и блиским текстовима, остају две могућности: да се акроними увек преносе изворном графијом, или увек транскрибовано. Прва могућност пати од општих проблема преношења изворном графијом у ћириличном тексту, како је изложено раније, а не решава сасвим ни стилске, јер неки акроними могу бити преведени или изворно домаћи, кад их је апсурдно писати латиницом. Због тога, овде се предлаже друго решење: транскрибовање свих акронима који нису преведени.

Предлози које износи [Прћић-02] управо подржавају постојећу праксу транскрибовања акронима, само је „притежући“ тамо где су изражена колебања и недоумице. Стога су готово потпун практичан водич за потребе овог текста, осим у два погледа.

Прво, мање битно, [Прћић-02] не говори када лексикализовани акроним (који се изговара као реч, не слово по слово) писати свим великим словима (верзално), а када као реч (деверзално): ГНУ или Гну, АСЦИИ или аски, ЦЛИ или цли. Предлог би био да се деверзални облик користи када је акроним од ширег значаја и више вуче ка властитој именици (Гну) или изговорно знатно одступа од верзалног (аски), а иначе верзални.

Деверзално записивање посебно је погодно ако је акроним привидног женског рода, због очигледне промене кроз падеже: IANA (тело за доделу јединствених бројева и симболичких имена за интернет протоколе) као Ијана, ген. Ијане. Ако деверзални запис делује исувише необично, друга могућност је верзални запис са окрњеном основом у падежу, какву износи [Прћић-02]: ИАНА, ген. ИАНе.

Друга, озбиљнија недореченост, и у [ПСЈ] и у [Прћић-02], јесте шта се подразумева под „минималном адаптацијом“ при транскрибовању акронима. Из примера датих у овим изворима, очигледно је следеће: лексикализовани акроними изговарају се и записују са најприближнијом српском вредношћу гласова енглеских слова (UNESCO као УНЕСКО и Унеско, а не ЈУНЕСКО или Јунеско), а у полулексикализованим слово W мења се словом В.

Оно што није очигледно, то је шта у полулексикализованим акронимима (који се изговарају слово по слово) учинити са енглеским словима Q, X и Y: XML, SQL, CMYK. Пошто у ову групу слова логички спада и W, а за њега је утврђена смена са В, онда је логично да и остала слова из те групе треба некако сменити. Наредни предлози за ове случајеве воде се постојећом изговорном праксом:

• Q преносити као Ку: SQL као СКуЛ, IRQ као ИРКу, QPL као КуПЛ.
• X преносити као Икс: XML као ИксМЛ, TBX као ТБИкс, EXR као ЕИксР.
• Y преносити као И ако је унутар акронима, а као Ј ако је на почетку: TTY као ТТИ, Y2K као Ј2К.

Преношење слова Q и X као Ку и Икс поклапа се са изговором, али би се једнако поклопило и потпуно верзално преношење, КУ и ИКС. Ово друго, међутим, могло би знатно замаглити изворни акроним, па и променити природу акронима с полулексикализоване на лексикализовану: QA као КуА јасно указује на два изворна слова и изговор /ку-а/, док би КУА могла бити и три слова и изговорно /куа/. Овакво преношење такође је симетрично решењу из енглеског језика када преноси акрониме из ћириличких језика: ГШ (Грязев-Шипунов) као GSh, ЦАГИ (Центральный аэрогидродинамический институт) као TsAGI.

Иако су примери у [ПСЈ] и [Прћић-02] јасни кад се ради о лексикализованим акронимима (који се изговарају као реч), није лоше примера ради применити исто на проблематична слова Q, X и Y:

• Q преносити као К, осим пред самогласником, када као КВ (које смењује и самогласник ако је и наредно слово самогласник): NASDAQ као НАСДАК или Насдак, QANTAS као Квантас, QUAD као КВАД.
• X преносити као КС: POSIX као ПОСИКС или посикс, EXIF као ЕКСИФ.
• Y преносити као Ј ако претходи самогласнику, иначе као И: CMYK као ЦМИК, YAST као ЈАСТ или Јаст.

Случајеви транскрипције у латиници

У општем случају, латиницом се посебне именице заправо не преносе доследно изворном графијом. Један очигледан разлог је што нису сви могући извори латинички, а ипак се преносе латиницом. Мање очигледан разлог је што и латинице садрже разна слова изван скупа енглеске (односно средњовековнолатинске) абецеде, која се такође у пракси ретко преносе. Зато се у пракси латиницом у ствари пише квазиизворно. Ако извор није латинички, посебне именице дословно се преузимају из посредничког, латиничког језика који их је већ преузео (данас често енглески), односно усваја се транскрипција на тај језик (на пример, разликују се енглеске и немачке транскрипције руског језика). Ако извор јесте латинички, али посебна именица садржи нека „локална“ слова, онда се преузима минималним визуелним свођењем (популарно „шишање“). Ако извор није латинички и нема посредничког латиничког језика, онда...

Срећом, како већина посебних именица у контексту овог текста долази управо из енглеског, не морамо много размишљати о последицама претходног пасуса, и зато се у тексту свуда користи просто „изворна графија“. Па ипак, могу се уочити неки случајеви где би транскрипција на српски могла бити природнија чак и када се пише латиницом.

а. Властита имена људи се чак и у рачунарској штампи и литератури данас често преносе транскрибована (иако је квазиизворно преношење у порасту). Даље, док се друге посебне именице управо смишљају на енглеском без обзира на то ко их смишља, имена људи заиста већ могу бити из различитих стварних извора. На пример, имена аутора која се срећу у рачунарском окружењу КДЕ тек су 30%—35% са енглеског говорног подручја.

Зато, како се властита имена особа не би изговарала сасвим произвољно, или чак као да су енглеска (нпр. немачко Wild као *Вајлд, француско David као *Дејвид, руско Eugene као *Јуџин), предлог је да се она ипак преносе транскрибовано у текстовима латиницом. Алтернативно, ако се ипак преносе квазиизворно, да се макар једном негде наведу транскрибовано.

б. У текстовима са фикцијским посебним именицама — у овом контексту пре свега рачунарским играма — опет би ваљало транскрибовати све што се не преведе. Ово услед такве традиције у домаћој фикцијској литератури, иако представља отклон у односу на познате и сродне латиничке језике, где се не транскрибују чак ни посебне именице у фикцији.

Овде је могуће повући и финију црту између транскрипције и изворне графије. Уколико фикцијски извор говори о данашњем свету, или ономе који се на њега наслања (нпр. у блиској будућности), онда је изворна графија оправданија. Ако, пак, фикцијски извор гради сопствени свет, без икакве везе са нашим, онда заиста тешко да има оправдања за „изворну“ графију; може се рећи да је сва графија у том случају ауторова „транскрипција“ са неког фикцијског језика на онај на којем пише, те је зато свака транскрипција једнаке тежине.

Случајеви изворне графије у ћирилици

Иако строго нису тема овог текста — нису посебне именице — ово је добро место да се помену симболичке конструкције намењене инструисању рачунара, односно било какве машинске обраде: кључне речи програмских језика (while, elif, cadr), команднолинијске наредбе (ls, find, man), електронске адресе (pera@nowhere.net, www.google.com) и др. То што многе овакве ниске више или мање наликују речима из енглеског језика, и што су најчешће ограничене на енглески алфабет, ништа не значи за њихово преношење. Да би им се одржала намена, морају се преносити без икаквих измена, без обзира на то којим су писмом исписане, на који језик наликују и који је језик текста у којем се наводе. Зато се, где је то могуће, обично типографски истичу једноширинским фонтом, који симболише њихову машинску природу.

Не рачунајући претходно, следеће посебне именице има смисла, или је неопходно, остављати у изворној графији.

a. Дугачки, вишечлани називи, који се због тога нити мењају кроз падеже, нити имају скраћење с којим би се тако поступало. У контексту овог текста, то је, на пример, врло редак случај са именима утилитарних програма, али чест са именима рачунарских игара.

б. Међународне скраћенице мерних јединица, у рачунарским текстовима честе kB (килобајт), MB (мегабајт), GB (гигабајт). [ПСЈ] §226a заправо одобрава транскрипцију јединица које се често користе у општим текстовима, попут кг, цм, дл; данас су барем разни -бајти једнако присутни, па се тешко може замерити писање кБ, МБ, итд. Међутим, ради уједначавања са другим честим јединицама које се тешко могу подвести под поменуту правописну одредницу, попут Hz (нпр. брзина процесора) или kB/s (нпр. брзина преузимања са Интернета), предлог је да се ипак све мерне јединице у рачунарском контексту пишу латиницом.

Овде не спадају јединице које су сажете скраћенице енглеских синтагми, попут dpi (dots per inch), и које треба не транскрибовати него превести (тпи од „тачака по инчу“), као што се то чини и на другим језицима.

в. Било који затворени и ограничени скуп стварних и измишљених речи израженог графичко-симболичког карактера, које се због тога ретко или никако не мењају кроз падеже. Пример би могли бити називи тастера на тастатури (Shift, Ctrl, Alt...): обично се јављају у пречицама са тастатуре (Ctrl+S, Ctrl+Alt+Del), због чега се не мењају кроз падеже, и исписани су баш тако на физичким тастерима. (Додуше, у овом примеру право решење је стандардом прописати домаће називе тастера, као што се то чини у неким другим земљама; најновији пример овога био би словеначки.)

Велико или мало почетно слово

Ако се посебна именица оставља у изворној графији, онда се преузима и велико слово из њега, без обзира на тип именице ([ПСЈ] §24). Ако је посебна именица преведена или транскрибована, онда се велико, односно мало слово користи по правилима српског језика ([ПСЈ] §7—§40).

То би био крај приче, да за неке посебне именице не постоји недоумица под који обрађени тип их сврстати. Ово посебно долази до изражаја кад се ради о називима рачунарских програма. Ако се схвате као „производи“, тј. по §29f, имена би им се писала малим словом: к-пошта, фајерфокс, ворд. Заиста, ворд постоји као одредница у [ВРСРИ], управо тако, малим словом. Међутим, §29g каже да се „називи производа могу схватити и као јединствени појмови, тј. као наслови патената и посебни називи ауторских дела, достигнућа, остварења (индивидуалних или тимских), а такво схватање повлачи и писање великим словом“. [ПСЈ] у наставку каже да је у општем тешко разликовати овакве случајеве, те се може оставити процени аутора текста или ослонити на устаљену праксу. Посебно, ту је и §14h, која каже да се великим словом пишу „имена периодичних гласила, уметничких, стручних и других ауторских дела“ (истицање додато).

Зато се овде предлаже следећа мера: сваки материјал покривен законом о ауторским правима (или би то могао бити, али је због нечег у јавном власништву) треба схватити као јединствени појам, чија су поједина физичка отелотворења занемарљива, и на њега применити [ПСЈ] §14h. Законодавац је, после озбиљног премишљања (први пут у САД, 70-их година прошлог века), одлучио да у категорију ауторских дела сврста и рачунарске програме, без обзира на то да ли су уметничког (игре) или практичног (обрађивач текста, веб прегледач...) карактера. Последица овог предлога је да се имена програма ипак пишу великим словом: К-пошта, Фајерфокс, Ворд. (Из овога се изоставља претходно описана категорија малих зависних програмчића, имена изразито општег карактера.)

Међутим, у неким случајевима имена програма (и сродних појмова) несумњиво треба писати малим словом:

а. Име у служби описног придева: „ворд датотека“ (датотека у формату дефинисаном за потребе и у оквиру Ворда) или „линукс оперативни систем“ (оперативни систем типа линукс, попут Дебијана или Федоре). Ово је исти случај као и са именицом Интернет: „на (јединственој глобалној мрежи) Интернету“, али „интернет продавница“. Контролно питање за уочавање овакве употреба имена било би: може ли се, не рачунајући необичност, имену у датој употреби доделити наставак -ски? (На хрватском је управо устаљен придев интернетски, захваљујући чему нема никаквих забуна да ли се пише малим или великим словом.)

б. Име које је, поред тога што именује одређени програм, такође постало назив читаве класе нечега. Истакнути пример је Линукс, који је назив једног конкретног комада софтвера (језгро оперативних система), али се често употребљава и као назив класе оперативних система који га користе, као из претходног примера. Оваква употребе може се уочити следећим контролним питањем: може ли се име употребити у множини? „Дебијан и Федора су линукси“.

(Напомена: уколико се користи прецизније име ове класе оперативних система, GNU/Linux, предлог је писати га као гну-линукс, ген. гнуа-линукса: лексикализовани акроним GNU преноси се деверзално као Гну, обема речима укида се велико слово јер се ради о заједничкој именици, цртица између две равноправне речи на српском значи „и“, а равноправност се још више истиче променом обе речи у косим падежима.)

Одговори на неке примедбе

Изложени предлози свакако нису неспорни, па ће у наредном ће бити изнесени одговори на примедбе са извесном објективном тежином, тј. оне које се не могу свести на питање личног укуса.

Упућивање на изворну графију

Засигурно највећа примедба на транскрипцију и превођење посебних именица јесте могућност, односно немогућност читаоца да сазна изворни облик, када му затреба ради даљег истраживања. Заиста, неколико до сада цитираних лингвистичких извора указује на апсолутну неопходност доступности изворног облика посебних именица, и зато се они јасно морају обезбедити. Питање је само како то учинити најефикасније и најквалитетније.

Један уобичајен савет јесте да се изворни облик да „при првом помињању, у заградама“. Међутим, ово ни случајно није обавезни начин саопштавања изворног облика, већ један од могућих ([ПСЈ] §101), и то такав који у контексту овог текста није ни прихватљив ни најбољи.

Изворни облик у заградама по првом помињању није прихватљив напросто јер је у рачунарском контексту „прво помињање“ слабо дефинисан појам. Садржај се често и не може линеарно ишчитавати (нпр. сучеља програма), или се може лако претраживати и ако у основи јесте линеаран (било какав електронски докуменат). Корисник рачунара на било ком месту може први пут сусрести дату посебну именицу.

Уместо тога, постоји много бољи начин. Општа доступност Интернета и претраживачи који непрестано индексирају његов садржај могу бити изврсна подршка транскрипције и превођења посебних именица. У оваквом окружењу, решење за представљање изворног облика посебних именица врло је просто: попис преношења, парова пренесених и изворних облика, постави се и одржава негде на Интернету, изван појединачних текстова у којима се посебне именице помињу. Иако просто, ово решење спреже неколико повољности поврх било чега доступног на папиру:

• Попис преношења је постављен тачно на пут којим корисници данас прво крећу кад желе да истраже неки појам: претрагом Интернета кроз један од претраживача (попут Гугла). При првој претрази по пренесеном облику појма, корисник ће пронаћи изворни или квазиизворни облик, одакле се претрага наставља као и обично.
• Будући да је попис овако свима доступан, ако би још био довољно обиман, аутори текстова не би морали ништа учинити да читаоцу представе изворни облик, ако провере и увере се да је већ записан.
• Из истог разлога опште доступности, имало би смисла да се у одржавање пописа укључе многи боље упућени у питања транскрипције, тако да се лако може доћи до квалитетних транскрипција.

Оваквим пописима могао би се наденути кратак и језгровит назив, једна скована реч, тако да се по уносу те речи и пренесеног облика (или изворног облика) у претраживач већ међу неколико првих погодака нађе онај прави. Овде се предлаже формантна скраћеница од „транскрипције и преводи назива и акронима“ — трапнакрон.

Може ли се описано решење практично извести? Свакако да може: трапнакрон КДЕ-а, http://sr.l10n.kde.org/trapnakron/, бележи све посебне именице сусретнуте током превођења КДЕ-а на српски; тренутно садржи близу четири хиљаде уноса. Уколико се Гуглу зада упит трапнакрон гвенвју или trapnakron gwenview, већ први погодак даје онај други облик, и то без потребе да се испрати понуђена веза. Техника рада на преводу КДЕ-а, уз мрежу машинских и ручних провера, таква је да се нека посебна именица јако тешко може „провући“ у превод а да не буде забележена у трапнакрону.

Како су општа рачунарска окружења, попут коришћених у статистичке сврхе у овом тексту, примарни извор (или близу њега) великог броја најчешћих посебних именица, одржавање трапнакрона на основу њих има утолико више смисла.

Неизворно преношење и робне марке

Многе посебне именице, попут назива комада хардвера или софтвера, у свом изворном или квазиизворном облику регистроване су робне марке њихових издавача. То су она имена покрај којих се у неким материјалима (нпр. рекламним) ставља ознака „®“. Кад се ради о софтверу, регистровање имена као робне марке није чак ни искључива особина власничког, већ и неких комада слободног софтвера (Linux®, Firefox®). По овом основу, честа су два типа примедби када се помене неизворно преношење (транскрипција или превођење) имена регистрованих као робне марке.

Прва примедба је да би управо постојање робне марке могло бити окидач правописне одреднице о „изузетном“ преношењу изворном графијом у тексту ћирилицом ([ПСЈ] §101а). Ову примедбу, међутим, лако је одбацити, јер законска заштита робних марки постоји још од краја 19. века. Немогуће је да неколико генерација правописаца од тада до данас није уочило ову врло изражену категорију именица, те нашло за сходно да је помене као пример „изузетног“.

Друга примедба тиче се „непоштовања“ робне марке, уз следеће резоновање: произвођач чија се робна марка негде јавља транскрибовано, може бити незадовољан тиме, па одлучити да утужи „прекршиоца“. Ова примедба, међутим, потиче из недовољног разумевања закона о робним маркама. Робна марка власнику не даје дозволу да контролише како ће се о његовом производу причати — то би било противно слободи говора — већ дозволу да тужи конкурента који би свој сличан производ назвао истим или сличним именом, с неетичком намером да преузме део купаца код којих то име ужива одређени углед. Ово значи да закон о робним маркама ступа на сцену једино у односима два конкурентска произвођача, и ни у ком другом контексту. (Што се транскрипције тиче, занимљиво питање би било ово: ако је заштићена робна марка Foobar, сме ли конкурент да користи име Фубар за свој производ? Очекивало би се да не сме, али је ово питање сасвим ван теме овог текста.)

Закључак

Изложени предлози углавном подржавају решења која су устаљена пракса у рачунарским водама (писање латиницом), чак и где је она у оштром разилажењу са праксом у ширем материјалу на српском језику. Тамо где постоји знатно колебање (писање ћирилицом), предлаже се уједначавање на страну ојачавања практичних вредности, и то у оквиру постојећих језичких правила и лингвистичких предлога.

Посебно, широка доступност слободног софтвера у преведеном облику, и латиницом и ћирилицом по изнетим предлозима, била би јак показатељ могућности његовог прилагођавања корисницима и њиховим културним обрасцима, и лаког укључивања у његов развој.

Литература

[Бенклер-06] Yochai Benkler: The Wealth of Networks, Yale University Press, 2006. (http://cyber.law.harvard.edu/wealth_of_networks/Main_Page)

[ВРСРИ] М. Шипка, И. Клајн: Велики речник страних речи и израза, Прометеј, 2006.

[Клајн-02а] Иван Клајн: Творба речи у савременом српском језику, први део, САНУ, 2002.

[Клајн-к07] Иван Клајн: разјашњења у вези са транскрипцијом http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1804.60 (преузето: 24.5.2009), е-писма, ~2007.

[Клајн-кГГ] Иван Клајн: објашњење зашто се не преводе имена листова http://www.vokabular.org/forum/index.php?topic=1781.msg15262#msg15262 (преузето: 30.5.2009), е-писма, година непозната.

[Мартинез-Дјукс-97] R. Martinez, R. Dukes: The Effects of Ethnic Identity, Ethnicity, and Gender on Adolescent Well-Being, Journal of Youth and Adolescence vol. 26, 1997.

[Прћић-02] Твртко Прћић: Предлози за нови Правопис (2): ка стандардизованом писању англицизама, Језик данас бр. 16, 2002.

[Прћић-03] Твртко Прћић: Предлози За Нови Правопис (3): Псеудо Норма Несме Победити!, Језик данас бр. 17, 2003. (http://www.maticasrpska.org.rs/download/danas17.pdf)

[ПСЈ] М. Пешикан, J. Јерковић, M. Пижурица: Правопис српскога језика (треће допуњено издање), Матица српска, 2002.

[РМС] Речник српскохрватскога књижевног језика, Матица српска, 1967.

---

Историјат значајних ревизија:

• 8. јун 2009. Објављено.